Dobroje da dođe dostabiliѕacije političke scene, ali bi ona na žalost značila zacementiranje položaja sadašnjih političkih elita i ozvaničila podelu na dve Srbije.
Preporuke:
0
0
2
sreda, 29 april 2009 23:21
Ton_majstor
G. Vučiniću, a šta ćemo sa onima koji tek čekaju da dođu na red za taj komad vlasti, slave i koristi?
Teško ćemo svima udovoljiti. Ima još ljudi u Srbiji koji su sposobni da komanduju i komadaju!
Eto, sindikalci Orbović i Čanak otvoreno "prete" strankama... tj. spremaju teren za sopstvene stranke, sa sve tradicionalnim startnim podelama... i sve u duhu "modernog" srpskog parlamentarizma, đavo da nas nosi! :(
Pozdrav!
Preporuke:
0
0
3
četvrtak, 30 april 2009 02:02
drago.ca
Predlazem ukidanje mogucnosti stvaranja predizbornih koalicija jer ih vece stranke koriste samo radi sprecavanja "rasipanja" glasova, odnosno da bi se na osnovu veceg ukupnog procenta dobio veci broj mandata (naravno, na ustrb stabilnosti koalicije - parlamentarne vecine/Vlade). Sa postojecim cenzusom, politicka scena ce se rascistiti sama od sebe.
Preporuke:
0
0
4
četvrtak, 30 april 2009 13:33
Dimitrije Logdanov
Temeljnom analizom naše političke sadašnjice, zaključujemo da je zaista velik broj malih partija čiji funkcioneri određuju politički kurs zemlje.
Analiza stanja ne znači da smo problem rešili. Ne znači ni da smo blizu rešenja.
Moramo sebi postaviti nekoliko razumnih pitanja.
Među njima bi svakako bilo i pitanje o slobodi udruživanja, o ograničavanju te slobode radi viših, državnih interesa. A s druge strane, imamo i pitanje odgovornosti partija, ili još preciznije, čitavog lanca odgovornosti (kako to kažu u haškom sudu) od poslanika, koji je odgovoran partiji, do partije koja nije odgovorna nikome. Od direktora javnog preduzeća koji je odgovoran partiji, do partije koja nije odgovorna nikome.
Problem je, znači, u sistemu odgovornosti, a ne u procentima koje osvoje partije na izborima.
Ustav Srbije, kao i svi ostali ustavi, garantuje slobodu govora, udruživanja itd. Taj ustav takođe garantuje građanima pravo da biraju i da budu birani.
Ali ovaj i ovakav ustav, zajedno sa grbom, zastavom i himnom, garantuje postojanje političkih partija, što predstavlja pleonazam u odnosu na slobodu udruživanja. Štaviše, ovaj ustav onemoguđava građanima da raspuste partije (sloboda udruživanja podrazumeva pravo da se udružite i pravo da se razdružite), jer su partije ustavna kategorija. Ovi članovi ustava koji garantuju partijama pravo na postojanje su, praktično, ugovor o stalnom zaposlenju za sve stranačke prvake. Blago njihovim porodicama, preživeće krizu bez odricanja.
A šta je sa našim pravom da biramo i da budemo birani?
E pa, to pravo možemo samo delimično da upražnjavamo.
Čak iako pretpostavimo da mi na našim "izborima" zaista biramo, drugu komponentu biračkog prava, da budemo birani, u ovakvom sistemu nemoguće je ostvariti.
Budući da mi ne biramo poslanike imenom i prezimenom već ih stranke delegiraju, delegati su odgovorni strankama, malim i velikim, a stranke i dalje nisu odgovorne nikome.
Ali kako da se izborimo za neposredne izbore kad ne želimo da se borimo ni za ćirilicu.
Preporuke:
0
0
5
četvrtak, 30 april 2009 16:12
Planeta
Kakav narod takva i vlast, odnosno takve partije. Ja ne vidim mogućnost da se promeni sadašnja partokratija u Srbiji, u stvari, to je i nemoguće. Uostalom, to nije slučaj samo sa Srbijom. Partije su u stvari anomalija demokratskog političkog sistema, jer su uzurpirale vlast koja je bila predviđena za skupštinu. Ipak, da nema partija, svakak demokratska država bi bila oligarhija 150-200 ili više poslanika. Po mom mišljenju problem je nerešiv, jer je greška u samom sistemu.
Preporuke:
0
0
6
četvrtak, 30 april 2009 23:53
Dimitrije Logdanov
@Planeta
Nadam se da ste makar jednom rekli: "Kakav narod, takvi teniseri." Ili: "Kakav narod, takvi košarkaši."
Nikada se ne bih usudio da svoju malodušnost krijem iza "naroda". Jadni "narod" svašta mora da otrpi. Ne znam da li se iko setio da se zahvali svom narodu za svoj eventualni uspeh.
Kako bi bilo divno da Ana Ivanović kaže: "Moj uspeh je zasluga mog naroda." Ali to se neće desiti. Po inerciji svako će radije da se baci kamenom na narod.
Nije li to isuviše nezrelo?
Preporuke:
0
0
7
petak, 01 maj 2009 11:27
Ton_majstor
@Dimitrije Logdanov
Nikada se ne bih usudio da svoju malodušnost krijem iza "naroda". Jadni "narod" svašta mora da otrpi.
Usudiću se da Vam samo pridodam moj komentar te fraze, koja ima mnogo univerzalniju namenu od malodušnosti.
Pre nekoliko godina sam se žalio jednom starom, penzionisanom proti, da su njegove mlađe "kolege" postale suviše alave, da su u većini obični trgovci ili puki majstori koji naplaćuju svoje usluge, te da me je to podosta udaljilo od Crkve (ne i od vere), itd.
Na sve to, taj dobri čovek mi je lakonski rekao:
"Kakav narod, takva i Crkva!"
...što me je ostavilo u dubokom uznemirenju, iako sam se naizgled tada složio sa tim, tako čestim opravdanjem, kada treba objasniti jednostavnim ljudima zašto im se dešava to što im se dešava.
Taj stav je obično maskiranje, tj. skrivanje pokvarenog pojedinca iza nekakvog paravana, tog "naroda", kao bezlične i maloumne mase. I ne treba ga nikada prihvatati ni u jednoj situaciji, jer je duboko neistinit ili makar... užasno paušalan.
.jpg)
Teško ćemo svima udovoljiti. Ima još ljudi u Srbiji koji su sposobni da komanduju i komadaju!
Eto, sindikalci Orbović i Čanak otvoreno "prete" strankama... tj. spremaju teren za sopstvene stranke, sa sve tradicionalnim startnim podelama... i sve u duhu "modernog" srpskog parlamentarizma, đavo da nas nosi! :(
Pozdrav!
Analiza stanja ne znači da smo problem rešili. Ne znači ni da smo blizu rešenja.
Moramo sebi postaviti nekoliko razumnih pitanja.
Među njima bi svakako bilo i pitanje o slobodi udruživanja, o ograničavanju te slobode radi viših, državnih interesa. A s druge strane, imamo i pitanje odgovornosti partija, ili još preciznije, čitavog lanca odgovornosti (kako to kažu u haškom sudu) od poslanika, koji je odgovoran partiji, do partije koja nije odgovorna nikome. Od direktora javnog preduzeća koji je odgovoran partiji, do partije koja nije odgovorna nikome.
Problem je, znači, u sistemu odgovornosti, a ne u procentima koje osvoje partije na izborima.
Ustav Srbije, kao i svi ostali ustavi, garantuje slobodu govora, udruživanja itd. Taj ustav takođe garantuje građanima pravo da biraju i da budu birani.
Ali ovaj i ovakav ustav, zajedno sa grbom, zastavom i himnom, garantuje postojanje političkih partija, što predstavlja pleonazam u odnosu na slobodu udruživanja. Štaviše, ovaj ustav onemoguđava građanima da raspuste partije (sloboda udruživanja podrazumeva pravo da se udružite i pravo da se razdružite), jer su partije ustavna kategorija. Ovi članovi ustava koji garantuju partijama pravo na postojanje su, praktično, ugovor o stalnom zaposlenju za sve stranačke prvake. Blago njihovim porodicama, preživeće krizu bez odricanja.
A šta je sa našim pravom da biramo i da budemo birani?
E pa, to pravo možemo samo delimično da upražnjavamo.
Čak iako pretpostavimo da mi na našim "izborima" zaista biramo, drugu komponentu biračkog prava, da budemo birani, u ovakvom sistemu nemoguće je ostvariti.
Budući da mi ne biramo poslanike imenom i prezimenom već ih stranke delegiraju, delegati su odgovorni strankama, malim i velikim, a stranke i dalje nisu odgovorne nikome.
Ali kako da se izborimo za neposredne izbore kad ne želimo da se borimo ni za ćirilicu.
Nadam se da ste makar jednom rekli: "Kakav narod, takvi teniseri." Ili: "Kakav narod, takvi košarkaši."
Nikada se ne bih usudio da svoju malodušnost krijem iza "naroda". Jadni "narod" svašta mora da otrpi. Ne znam da li se iko setio da se zahvali svom narodu za svoj eventualni uspeh.
Kako bi bilo divno da Ana Ivanović kaže: "Moj uspeh je zasluga mog naroda." Ali to se neće desiti. Po inerciji svako će radije da se baci kamenom na narod.
Nije li to isuviše nezrelo?
Usudiću se da Vam samo pridodam moj komentar te fraze, koja ima mnogo univerzalniju namenu od malodušnosti.
Pre nekoliko godina sam se žalio jednom starom, penzionisanom proti, da su njegove mlađe "kolege" postale suviše alave, da su u većini obični trgovci ili puki majstori koji naplaćuju svoje usluge, te da me je to podosta udaljilo od Crkve (ne i od vere), itd.
Na sve to, taj dobri čovek mi je lakonski rekao:
"Kakav narod, takva i Crkva!"
...što me je ostavilo u dubokom uznemirenju, iako sam se naizgled tada složio sa tim, tako čestim opravdanjem, kada treba objasniti jednostavnim ljudima zašto im se dešava to što im se dešava.
Taj stav je obično maskiranje, tj. skrivanje pokvarenog pojedinca iza nekakvog paravana, tog "naroda", kao bezlične i maloumne mase. I ne treba ga nikada prihvatati ni u jednoj situaciji, jer je duboko neistinit ili makar... užasno paušalan.
Pozdrav!